-0,05%
1,61%
0,00%24.02.2009.Izvod iz strane štampe - PITANJE ZA RAZMIŠLJANJE
Iz „The Economist“, 11. decembar 2008.
Da li privrede u razvoju mogu sada da dozvole sebi kontracikličnu politiku?
U junu 2002. Svetska banka je upriličila spektakularan okršaj dvojice ekonomiste teške kategorije. U jednom uglu ringa sedeo je glavni ekonomista MMF-a, Kenet Rogof, a u drugom, glavni kritičar MMF-a, Džozof Stiglic. Tema okršaja bila je kriza na tržištima u razvoju tokom devedesetih. Stiglic je optužio fond da je raspirio vatru savetujući fiskalnu strogost i restrikciju novca. On je, nasuprot njima, zagovarao „kontracikličnu politiku“ – niže kamatne stope i nesmanjenu javnu potrošnju, kao kontratežu kolapsu potražnje u privatnom sektoru.
Fond je krotko izdržao više rundi prekora g. Stiglica. Zato su svi bili iznenađeni kada se glavni ekonomista MMF-a ipak ispetljao iz konopaca i uzvratio oštrom kritikom. Rogof je ismejao ono što je nazvao stiglicovskim receptom: „Vi izgleda verujete da, kada bi vlada u nevolji štampala više novca, njeni građani bi iznenada pomislili da je on vredniji. Vi izgleda verujete da, kada investitori više nisu spremni da trpe državni dug, treba samo da povećamo ponudu, pa će se prodavati kao alva.“
Šest godina kasnije, privrede u razvoju suočene su sa još jednom krizom. Neke ponovo podižu kamatne stope. Ali iznenađujuće veliki broj koketira sa stiglicovskim receptom: izdaju više novca i prodaju više alve. Na primer, centralna banka Tajlanda, koja je podigla kamatne stope na više od 23% 1997, snizila ih je ovog meseca za jedan procentualni poen, što je najveće smanjenje u proteklih osam godina. Njeni susedi u Indoneziji, Maleziji i Južnoj Koreji takođe su nedavno pribegli smanjenju stopa.
Privrede u razvoju odvrnule su i fiskalne slavine. Malezija, Južna Koreja i Rusija obelodanile su pakete finansijske pomoći, prave patuljke u odnosu na džinovski paket koji je Kina najavila prošlog meseca. Indijska centralna banka je 6. decembra smanjila baznu stopu za jedan procentualni poen. Sledećeg dana, njena vlada, koja će do marta ove godine imati budžetski deficit od preko 8% BDP, pored toga je napravila prostor za smanjenje akciza i potrošnju od dodatnih $4 milijardi.
U bogatim zemljama, ovakve kontraciklične politike su standardne. Ali u zemljama u razvoju, kreatori politike često pribegavaju ekspanziji poslovnih ciklusa. Oni snižavaju kamatne stope u dobrim vremenima, a povećavaju ih u lošim. U vremenu obilja, one se prejedaju, u oskudici – poste.
Šta je objašnjenje ove izvrnute politike? Lako je kriviti MMF. Uostalom, u onome što Rogof kaže, ima smisla: kontraciklične politike su nezgodne. Za razliku od Amerike, gde kamatne stope mogu da se stropoštaju, a budžetski deficit vine u nebo bez velikog potresa, tržišta u razvoju moraju da strahuju od gubitka poverenja i kraha njihove valute.
Privrede u razvoju bore se sa poslovnim ciklusima delimično zato što su njihovi ciklusi mnogo izraženiji. U „tipičnoj“ latinoameričkoj recesiji između 1970. i 1994, produktivnost je pala u proseku za 6%. U OECD-u, pala je za 2%. Poreska osnova je uža na tržištima u razvoju, a prihodi nestabilniji. Latinoameričke recesije mogu da koštaju državnu kasu 20% njenih prihoda, u poređenju sa 6% u OECD-u kao celini.
PLAĆANJE ZA GREHE IZ PROŠLOSTI
Zbog ovog nedostatka fiskalne snage, kreditori u lošim vremenima oprezno kupuju obveznice sa tržišta u razvoju. To, pak, vlade tih zemalja sprečava da pozajmljuju kako bi ublažili ciklus, što njihovi pandani u razvijenijim zemljama mogu sebi da dozvole.
Ako vlade ne mogu slobodno da pozajmljuju u lošim vremenima, jedini odgovor je da više štede u dobrim. Nekoliko tržišta u razvoju dočekuje usporavanje privrede sa pozicije fiskalne snage na koju nisu naviknuti. Čile je očigledan primer. Ova zemlja akumulirala je budžetski višak od 8,8% BDP prošle godine, zahvaljujući rastućim prihodima od rudnika bakra. Ova restriktivnost dobro im je poslužila kada se robni ciklus okrenuo.
Određujući kamatne stope, Federalne rezerve brinu o rastu i inflaciji. One se ne brinu preterano oko dolara. Za razliku od njih, kreatori politike u zemljama u razvoju ne mogu sebi da dozvole takav luksuz. U zemljama sa tendencijom visoke inflacije, stabilni kurs pomaže da se obuzdaju cene. Takve privrede su obično vršile pozajmice u dolarima ili evrima, jer njihovi kreditori insistiraju na tome da isplata bude u čvrstoj valuti. Nagli pad valute može da dovede do toga da dugovi postanu neizdrživi.
Iz tih razloga, privrede u razvoju često moraju da u susretu sa recesijom podižu kamatne stope u nastojanju da odbrane svoju valutu. Ova „prociklična“ monetarna politika šteti privredi i dovodi do gubitaka banaka i njihovih klijenata. Ali ona može da bude manje od dva zla. Bogate zemlje mogu da se prema svojoj valuti odnose sa indolentno. Zemlje u razvoju to ne mogu.
Ostaje, međutim, „strah od plutanja“. Sve veći broj privreda u razvoju nastoji da stekne priznanje boreći se sa inflacijom, umesto da uveze kredibilitet Federalnih rezervi ili Evropske centralne banke. Trinaest tržišta u razvoju trenutno cilja inflaciju, dopuštajući kursu da slobodno pluta . Brazil i Čile dopustili su da njihove valute padnu bez podizanja kamatnih stopa.
Mudre ekonomije u razvoju iskoristile su sve veće prihvatanje njihovih valuta. Vlada Brazila povukla je ili razmenila $80 miliona duga indeksiranog na tuđ novac. 10% realnog pada sada je olakšalo njihov dužnički teret, snižavajući odnos između neto duga prema BDP za 1,3 procentnih poena. Neke zemlje takođe su akumulirale arsenal deviznih rezervi, zbog čega manje brinu o stranom dugu.
Uz fiskalne napore Kine i drugih privreda u razvoju i planiranu stimulaciju u razvijenim zemljama, svetska ekonomija dobiće fiskalni podsticaj od oko 1,5% globalnog rasta sledeće godine, prema UBS. Čak i Rogof misli da će Americi biti potrebna fiskalna ekspanzija od 500-600 milijardi dolara u svakoj od sledeće dve godine. U ovom okršaju, on i Stiglic su u istom uglu. Da li je neko za alvu?
Prevod sa engleskog: Vesna Todorović, Beogradska berza
Da li privrede u razvoju mogu sada da dozvole sebi kontracikličnu politiku?
U junu 2002. Svetska banka je upriličila spektakularan okršaj dvojice ekonomiste teške kategorije. U jednom uglu ringa sedeo je glavni ekonomista MMF-a, Kenet Rogof, a u drugom, glavni kritičar MMF-a, Džozof Stiglic. Tema okršaja bila je kriza na tržištima u razvoju tokom devedesetih. Stiglic je optužio fond da je raspirio vatru savetujući fiskalnu strogost i restrikciju novca. On je, nasuprot njima, zagovarao „kontracikličnu politiku“ – niže kamatne stope i nesmanjenu javnu potrošnju, kao kontratežu kolapsu potražnje u privatnom sektoru.
Fond je krotko izdržao više rundi prekora g. Stiglica. Zato su svi bili iznenađeni kada se glavni ekonomista MMF-a ipak ispetljao iz konopaca i uzvratio oštrom kritikom. Rogof je ismejao ono što je nazvao stiglicovskim receptom: „Vi izgleda verujete da, kada bi vlada u nevolji štampala više novca, njeni građani bi iznenada pomislili da je on vredniji. Vi izgleda verujete da, kada investitori više nisu spremni da trpe državni dug, treba samo da povećamo ponudu, pa će se prodavati kao alva.“
Šest godina kasnije, privrede u razvoju suočene su sa još jednom krizom. Neke ponovo podižu kamatne stope. Ali iznenađujuće veliki broj koketira sa stiglicovskim receptom: izdaju više novca i prodaju više alve. Na primer, centralna banka Tajlanda, koja je podigla kamatne stope na više od 23% 1997, snizila ih je ovog meseca za jedan procentualni poen, što je najveće smanjenje u proteklih osam godina. Njeni susedi u Indoneziji, Maleziji i Južnoj Koreji takođe su nedavno pribegli smanjenju stopa.
Privrede u razvoju odvrnule su i fiskalne slavine. Malezija, Južna Koreja i Rusija obelodanile su pakete finansijske pomoći, prave patuljke u odnosu na džinovski paket koji je Kina najavila prošlog meseca. Indijska centralna banka je 6. decembra smanjila baznu stopu za jedan procentualni poen. Sledećeg dana, njena vlada, koja će do marta ove godine imati budžetski deficit od preko 8% BDP, pored toga je napravila prostor za smanjenje akciza i potrošnju od dodatnih $4 milijardi.
U bogatim zemljama, ovakve kontraciklične politike su standardne. Ali u zemljama u razvoju, kreatori politike često pribegavaju ekspanziji poslovnih ciklusa. Oni snižavaju kamatne stope u dobrim vremenima, a povećavaju ih u lošim. U vremenu obilja, one se prejedaju, u oskudici – poste.
Šta je objašnjenje ove izvrnute politike? Lako je kriviti MMF. Uostalom, u onome što Rogof kaže, ima smisla: kontraciklične politike su nezgodne. Za razliku od Amerike, gde kamatne stope mogu da se stropoštaju, a budžetski deficit vine u nebo bez velikog potresa, tržišta u razvoju moraju da strahuju od gubitka poverenja i kraha njihove valute.
Privrede u razvoju bore se sa poslovnim ciklusima delimično zato što su njihovi ciklusi mnogo izraženiji. U „tipičnoj“ latinoameričkoj recesiji između 1970. i 1994, produktivnost je pala u proseku za 6%. U OECD-u, pala je za 2%. Poreska osnova je uža na tržištima u razvoju, a prihodi nestabilniji. Latinoameričke recesije mogu da koštaju državnu kasu 20% njenih prihoda, u poređenju sa 6% u OECD-u kao celini.
PLAĆANJE ZA GREHE IZ PROŠLOSTI
Zbog ovog nedostatka fiskalne snage, kreditori u lošim vremenima oprezno kupuju obveznice sa tržišta u razvoju. To, pak, vlade tih zemalja sprečava da pozajmljuju kako bi ublažili ciklus, što njihovi pandani u razvijenijim zemljama mogu sebi da dozvole.
Ako vlade ne mogu slobodno da pozajmljuju u lošim vremenima, jedini odgovor je da više štede u dobrim. Nekoliko tržišta u razvoju dočekuje usporavanje privrede sa pozicije fiskalne snage na koju nisu naviknuti. Čile je očigledan primer. Ova zemlja akumulirala je budžetski višak od 8,8% BDP prošle godine, zahvaljujući rastućim prihodima od rudnika bakra. Ova restriktivnost dobro im je poslužila kada se robni ciklus okrenuo.
Određujući kamatne stope, Federalne rezerve brinu o rastu i inflaciji. One se ne brinu preterano oko dolara. Za razliku od njih, kreatori politike u zemljama u razvoju ne mogu sebi da dozvole takav luksuz. U zemljama sa tendencijom visoke inflacije, stabilni kurs pomaže da se obuzdaju cene. Takve privrede su obično vršile pozajmice u dolarima ili evrima, jer njihovi kreditori insistiraju na tome da isplata bude u čvrstoj valuti. Nagli pad valute može da dovede do toga da dugovi postanu neizdrživi.
Iz tih razloga, privrede u razvoju često moraju da u susretu sa recesijom podižu kamatne stope u nastojanju da odbrane svoju valutu. Ova „prociklična“ monetarna politika šteti privredi i dovodi do gubitaka banaka i njihovih klijenata. Ali ona može da bude manje od dva zla. Bogate zemlje mogu da se prema svojoj valuti odnose sa indolentno. Zemlje u razvoju to ne mogu.
Ostaje, međutim, „strah od plutanja“. Sve veći broj privreda u razvoju nastoji da stekne priznanje boreći se sa inflacijom, umesto da uveze kredibilitet Federalnih rezervi ili Evropske centralne banke. Trinaest tržišta u razvoju trenutno cilja inflaciju, dopuštajući kursu da slobodno pluta . Brazil i Čile dopustili su da njihove valute padnu bez podizanja kamatnih stopa.
Mudre ekonomije u razvoju iskoristile su sve veće prihvatanje njihovih valuta. Vlada Brazila povukla je ili razmenila $80 miliona duga indeksiranog na tuđ novac. 10% realnog pada sada je olakšalo njihov dužnički teret, snižavajući odnos između neto duga prema BDP za 1,3 procentnih poena. Neke zemlje takođe su akumulirale arsenal deviznih rezervi, zbog čega manje brinu o stranom dugu.
Uz fiskalne napore Kine i drugih privreda u razvoju i planiranu stimulaciju u razvijenim zemljama, svetska ekonomija dobiće fiskalni podsticaj od oko 1,5% globalnog rasta sledeće godine, prema UBS. Čak i Rogof misli da će Americi biti potrebna fiskalna ekspanzija od 500-600 milijardi dolara u svakoj od sledeće dve godine. U ovom okršaju, on i Stiglic su u istom uglu. Da li je neko za alvu?
Prevod sa engleskog: Vesna Todorović, Beogradska berza
%