2,42%
-0,71%
0,00%24.02.2009.Izvod iz strane štampe - STRAH I OKLEVANJE U DAVOSU
Preuzeto iz „Guardian“, 6 februar 2009.
Na Svetskom ekonomskom forumu, dok su svetski lideri razmenjivali iskustva, gotovo da se moglo osetiti nadvijanje sve tamnijih oblaka
Već petnaest godina prisustvujem Svetskom ekonomskom forumu u Davosu. Prisutni lideri obično bi razmenili svoje optimistično viđenje globalizacije, tehnologije i tržišta, koji svet menjaju nabolje. Čak i tokom recesije 2001, okupljeni u Davosu su verovali da će pad biti kratkotrajan. Ali, ovog puta, dok su lideri razmenjivali iskustva, gotovo da se moglo osetiti nadvijanje sve tamnijih oblaka. Atmosferu je dobro uhvatio jedan od govornika, rekavši da smo od „uspona i pada“ stigli do „uspona i Armagedona“. Postignuta je opšta saglasnost da je predviđanje Međunarodnog monetarnog fonda za 2009, izdato na samitu, u vezi sa globalnom stagnacijom – najnižim rastom u posleratnom periodu – optimistično. Jedina nota neslaganja stigla je od nekog ko je primetio da su predviđanja oko kojih se u Davosu postigne saglasnost skoro uvek pogrešna, pa bi možda ovog puta mogla da se ispostave kao krajnje pesimistična.
Jednako je zapanjujuć i gubitak poverenja u tržišta. Na veoma posećenom sastanku na kome se od učesnika tražilo da izdvoje jednu jedinu grešku koja je uzrokovala krizu, odgovor je bio jednoglasan: verovanje da tržišta sama sebe regulišu. Takozvani model „efikasnih tržišta“, prema kome cene potpuno i efikasno odražavaju sve dostupne informacije, takođe je bio na tapetu. Kao i ciljana inflacija: preterana usredsređenost na inflaciju odvratila je pažnju sa daleko fundamentalnijeg pitanja finansijske stabilnosti. Verovanje centralnih bankara da je kontrola inflacije nužna i maltene dovoljna za razvoj i napredak nikada nije bilo zasnovano na čvrstoj ekonomskoj teoriji; sada je kriza dodatno povećala skepticizam.
I dok niko iz Bušove ili Obamine administracije nije ni pokušao da odbrani slobodan kapitalizam američkog tipa, evropski lideri branili su „ekonomiju socijalnog tržišta“, blaži oblik kapitalizma sa socijalnom zaštitom, kao model za budućnost. A njegovi automatski stabilizatori – automatsko povećanje potrošnje koje prati povećanje problema u privredi - obećavaju ublažavanje privrednog pada. Većina američkih lidera u oblasti finansija se izgleda osećala previše nelagodno da bi prisustvovala samitu. Možda je njihovo odsustvo olakšalo prisutnima da daju oduška svojoj ljutnji. Nekoliko radničkih vođa, koji se u Davosu svake godine trude da doprinesu boljem razumevanju problema radnika u poslovnom svetu, bili su naročito ljuti zbog nedostatka kajanja u finansijskoj zajednici. Poziv na vraćanje dobijenih bonusa dočekan je aplauzom. Naime, neki američki finansijeri naročito su oštro kritikovani zbog toga što se ponašaju kao da su žrtve, a zapravo su počinioci. Posebno zabrinjava to što oni i dalje drže uperen pištolj u čelnike vlada, zahtevajući ogromnu finansijsku pomoć bez koje će, po njima, doći do kolapsa privrede. Novac je potekao ka onima koji su i bili uzrok problema, a ne ka žrtvama. Da stvar bude gora, veći deo novca koji je pritekao u banke radi njihove dokapitalizacije, kako bi mogle da iznova počnu s kreditiranjem, istekao je iz tih banaka u vidu bonusa i dividendi. Činjenica da kompanije i poslovi širom sveta ne dobijaju neophodne kredite dodatno je uvećala jadikovanja izneta u Davosu.
Ova kriza postavlja temeljna pitanja o globalizaciji, od koje se očekivalo da ublaži rizik. Umesto toga, ona je omogućila da se američki neuspesi prenesu na ceo svet kao zarazna bolest. U Davosu je, međutim, izražena bojazan da mi iz naše naopake globalizacije možemo da se povučemo, dok će najviše ispaštati siromašne zemlje. Teren za igru, međutim nikada i nije pružao jednake uslove za sve. Ako zemlje u razvoju ne mogu da se takmiče sa američkim subvencijama i garancijama, kako bi bilo koja od njih mogla da pred svojim građanima brani ideju o još većem otvaranju prema američkim, visoko dotiranim, bankama? Barem u ovom času, sa liberalizacijom finansijskog tržišta je, čini se, gotovo. Nejednakosti su očigledne. Čak i kada bi siromašne zemlje bile spremne da garantuju svoje depozite, ta garancija imala bi manji značaj od garancije Sjedinjenih Država. To delimično objašnjava neobičan tok novca iz zemalja u razvoju u SAD – odakle su svetski problemi i potekli. Štaviše, zemljama u razvoju nedostaju sredstva za velike stimulativne pakete razvijenih.
Još je gore to što MMF i dalje primorava većinu zemalja koje joj se obraćaju za pomoć da podignu kamatne stope i smanje potrošnju, što dovodi do još većeg slabljenja privrede. A na sve to, banke u razvijenim zemljama, naročito one koje primaju pomoć od svojih vlada, kao da se povlače iz poslova pozajmljivanja u zemljama u razvoju, iz svojih ogranaka i filijala. Dakle, perspektiva za većinu zemalja u razvoju – uključujući i one koje su u svemu postupale „ispravno“ – vrlo je sumorna.
Kao da sve to nije dovoljno, za vreme sastanka u Davosu američki Predstavnički dom usvojio je zakon o korišćenju američkog čelika u stimulativnoj potrošnji, uprkos preporuci G20 da se u odgovoru na krizu izbegne protekcionizam. Ovoj litaniji strepnji možemo dodati i strah da bi zajmoprimaoci, zabrinuti zbog ogromnog američkog deficita, i vlasnici dolarskih rezervi SAD, zabrinuti da bi SAD mogle da dođu u iskušenje da se oslobode duga putem inflacije, mogli da reaguju povlačenjem globalne štednje u bankama. U Davosu, oni koji veruju da se SAD neće svesno osloboditi duga putem inflacije, strahuju da bi se to moglo dogoditi bez njihove svesne namere. Izraženo je malo vere u to da bi ne baš vešto upravljanje od strane američkih Federalnih rezervi – ugled ove institucije poljuljan je zbog ozbiljnih neuspeha monetarne politike proteklih godina – moglo da izađe na kraj sa ogromnim dugovanjima i likvidnošću.
Čini se da predsednik Obama daje podršku američkom rukovodstvu, tako neophodnu posle mračnih dana Džordža Buša; raspoloženje u Davosu, međutim, ostavlja utisak da bi optimizam i poverenje mogli biti kratkog daha. Amerika je predvodila svet u globalizaciji. Da li će SAD, sa kapitalizmom u američkom stilu i izgubljenom reputacijom američkih finansijskih tržišta, uvesti svet u jednu novu eru protekcionizma, kao što se već jednom dogodilo za vreme Velike depresije?
Džozef Stiglic
Prevod sa engleskog: Vesna Todorović, Beogradska berza
Na Svetskom ekonomskom forumu, dok su svetski lideri razmenjivali iskustva, gotovo da se moglo osetiti nadvijanje sve tamnijih oblaka
Već petnaest godina prisustvujem Svetskom ekonomskom forumu u Davosu. Prisutni lideri obično bi razmenili svoje optimistično viđenje globalizacije, tehnologije i tržišta, koji svet menjaju nabolje. Čak i tokom recesije 2001, okupljeni u Davosu su verovali da će pad biti kratkotrajan. Ali, ovog puta, dok su lideri razmenjivali iskustva, gotovo da se moglo osetiti nadvijanje sve tamnijih oblaka. Atmosferu je dobro uhvatio jedan od govornika, rekavši da smo od „uspona i pada“ stigli do „uspona i Armagedona“. Postignuta je opšta saglasnost da je predviđanje Međunarodnog monetarnog fonda za 2009, izdato na samitu, u vezi sa globalnom stagnacijom – najnižim rastom u posleratnom periodu – optimistično. Jedina nota neslaganja stigla je od nekog ko je primetio da su predviđanja oko kojih se u Davosu postigne saglasnost skoro uvek pogrešna, pa bi možda ovog puta mogla da se ispostave kao krajnje pesimistična.
Jednako je zapanjujuć i gubitak poverenja u tržišta. Na veoma posećenom sastanku na kome se od učesnika tražilo da izdvoje jednu jedinu grešku koja je uzrokovala krizu, odgovor je bio jednoglasan: verovanje da tržišta sama sebe regulišu. Takozvani model „efikasnih tržišta“, prema kome cene potpuno i efikasno odražavaju sve dostupne informacije, takođe je bio na tapetu. Kao i ciljana inflacija: preterana usredsređenost na inflaciju odvratila je pažnju sa daleko fundamentalnijeg pitanja finansijske stabilnosti. Verovanje centralnih bankara da je kontrola inflacije nužna i maltene dovoljna za razvoj i napredak nikada nije bilo zasnovano na čvrstoj ekonomskoj teoriji; sada je kriza dodatno povećala skepticizam.
I dok niko iz Bušove ili Obamine administracije nije ni pokušao da odbrani slobodan kapitalizam američkog tipa, evropski lideri branili su „ekonomiju socijalnog tržišta“, blaži oblik kapitalizma sa socijalnom zaštitom, kao model za budućnost. A njegovi automatski stabilizatori – automatsko povećanje potrošnje koje prati povećanje problema u privredi - obećavaju ublažavanje privrednog pada. Većina američkih lidera u oblasti finansija se izgleda osećala previše nelagodno da bi prisustvovala samitu. Možda je njihovo odsustvo olakšalo prisutnima da daju oduška svojoj ljutnji. Nekoliko radničkih vođa, koji se u Davosu svake godine trude da doprinesu boljem razumevanju problema radnika u poslovnom svetu, bili su naročito ljuti zbog nedostatka kajanja u finansijskoj zajednici. Poziv na vraćanje dobijenih bonusa dočekan je aplauzom. Naime, neki američki finansijeri naročito su oštro kritikovani zbog toga što se ponašaju kao da su žrtve, a zapravo su počinioci. Posebno zabrinjava to što oni i dalje drže uperen pištolj u čelnike vlada, zahtevajući ogromnu finansijsku pomoć bez koje će, po njima, doći do kolapsa privrede. Novac je potekao ka onima koji su i bili uzrok problema, a ne ka žrtvama. Da stvar bude gora, veći deo novca koji je pritekao u banke radi njihove dokapitalizacije, kako bi mogle da iznova počnu s kreditiranjem, istekao je iz tih banaka u vidu bonusa i dividendi. Činjenica da kompanije i poslovi širom sveta ne dobijaju neophodne kredite dodatno je uvećala jadikovanja izneta u Davosu.
Ova kriza postavlja temeljna pitanja o globalizaciji, od koje se očekivalo da ublaži rizik. Umesto toga, ona je omogućila da se američki neuspesi prenesu na ceo svet kao zarazna bolest. U Davosu je, međutim, izražena bojazan da mi iz naše naopake globalizacije možemo da se povučemo, dok će najviše ispaštati siromašne zemlje. Teren za igru, međutim nikada i nije pružao jednake uslove za sve. Ako zemlje u razvoju ne mogu da se takmiče sa američkim subvencijama i garancijama, kako bi bilo koja od njih mogla da pred svojim građanima brani ideju o još većem otvaranju prema američkim, visoko dotiranim, bankama? Barem u ovom času, sa liberalizacijom finansijskog tržišta je, čini se, gotovo. Nejednakosti su očigledne. Čak i kada bi siromašne zemlje bile spremne da garantuju svoje depozite, ta garancija imala bi manji značaj od garancije Sjedinjenih Država. To delimično objašnjava neobičan tok novca iz zemalja u razvoju u SAD – odakle su svetski problemi i potekli. Štaviše, zemljama u razvoju nedostaju sredstva za velike stimulativne pakete razvijenih.
Još je gore to što MMF i dalje primorava većinu zemalja koje joj se obraćaju za pomoć da podignu kamatne stope i smanje potrošnju, što dovodi do još većeg slabljenja privrede. A na sve to, banke u razvijenim zemljama, naročito one koje primaju pomoć od svojih vlada, kao da se povlače iz poslova pozajmljivanja u zemljama u razvoju, iz svojih ogranaka i filijala. Dakle, perspektiva za većinu zemalja u razvoju – uključujući i one koje su u svemu postupale „ispravno“ – vrlo je sumorna.
Kao da sve to nije dovoljno, za vreme sastanka u Davosu američki Predstavnički dom usvojio je zakon o korišćenju američkog čelika u stimulativnoj potrošnji, uprkos preporuci G20 da se u odgovoru na krizu izbegne protekcionizam. Ovoj litaniji strepnji možemo dodati i strah da bi zajmoprimaoci, zabrinuti zbog ogromnog američkog deficita, i vlasnici dolarskih rezervi SAD, zabrinuti da bi SAD mogle da dođu u iskušenje da se oslobode duga putem inflacije, mogli da reaguju povlačenjem globalne štednje u bankama. U Davosu, oni koji veruju da se SAD neće svesno osloboditi duga putem inflacije, strahuju da bi se to moglo dogoditi bez njihove svesne namere. Izraženo je malo vere u to da bi ne baš vešto upravljanje od strane američkih Federalnih rezervi – ugled ove institucije poljuljan je zbog ozbiljnih neuspeha monetarne politike proteklih godina – moglo da izađe na kraj sa ogromnim dugovanjima i likvidnošću.
Čini se da predsednik Obama daje podršku američkom rukovodstvu, tako neophodnu posle mračnih dana Džordža Buša; raspoloženje u Davosu, međutim, ostavlja utisak da bi optimizam i poverenje mogli biti kratkog daha. Amerika je predvodila svet u globalizaciji. Da li će SAD, sa kapitalizmom u američkom stilu i izgubljenom reputacijom američkih finansijskih tržišta, uvesti svet u jednu novu eru protekcionizma, kao što se već jednom dogodilo za vreme Velike depresije?
Džozef Stiglic
Prevod sa engleskog: Vesna Todorović, Beogradska berza
%