0,00%
0,83%
-0,12%17.03.2009.Sinergija svetske finansijske krize i (ili) kriza makroekonomskog modela u Srbiji - Bilten Berze, br. 160
Jos krajem 2007.godine a narocito polovinom prosle godine postojale su naznake koje su upucivale na pojavu svetske finansijske krize. Srbija je pasivno gledala desavanja i alarmantne pokazatelje , smatrajuci da ce je kao zemlju u tranziciji koja je nedovoljno ukljucena u svetske finansijske tokove, sama kriza zaobici te da nema potrebe za nekim vanrednim intervencijama. Model ekonomskog razvoja je bio i dalje stabilan te se nije dovodila u pitanje njegova uspesnost. Kada je kriza u drugoj polovini 2008. pokazala svoje pravo lice uzdrmavajuci ekonomske temelje najbogatijih i najrazvijenijih zemalja sveta, Srbija se probudila iz sna. Tako sanjiva, osvrnuvsi se oko sebe, uvidela je mnogo problema koji su isplivali na povrsinu.
Da li su ti ekonomski problemi posledica eksternog udara svetske ekonomske krize ili posledica neadekvatnog internog modela privrednog razvoja Srbije? Ili su mozda posledica sinergije oba efekta?
Kakva nam je trenutna situacija? Sa jedne strane, imamo ogromnu drzavnu potrosnju koja se svakim budzetom smanjuje ali u praksi je situacija suprotana, industrijska proizvodnja je u ostroj kontrakciji, visoka inflacija relativizuje kupovnu moć stanovništva koje zbog neizvesnosti krize pokušava da smanji potrošnju. S druge strane, politika jakog dinara destimuliše prvenstveno izvoznike, a zbog nedostatka novca uvoz će biti znatno manji.Uz to nasa izvozna trzista imaju svoje probleme i shodno globalnom trendu smanjenja traznje sve će rezultirati manjim izvozom ove godine. Ovome trebamo dodati visoku devalvaciju domace valute koja predstavlja dodatni rizik za sve vrste investicija,pa tako ne treba ocekivati njihov veliki priliv ove godine. Nezavrsena privatizacija gubitaskih preduzeca i brzopleto-neracionalna prodaja drzavnih monopola kao da nam govore da drzava primenjuje stihijski ,ad hoc model razvoja umesto dobro koncipirane i jasne strategije u kojoj nema mesta za politicke kompromise.
Krenimo od drzavne potrosnje, koja je vec dugi niz godina veliki problem u nasoj ekonomiji. Ovaj problem narocito dolazi do izrazaja u kriznim situacijama kada je novac preko potreban kako bi se “podmazao” zakoceni privredni mehanizam. U ovoj situaciji, do njega dolazimo dodatnim zaduzivanjem uglavnom u inostranstvu po veoma visokim kamatnim stopama i time nase probleme ne resavamo vec odgadjamo na srednji ili duzi rok, prebacujuci to tesko breme vracanja kredita na buduce generacije. Udeo drzavne potrosnje u bruto drustvenom proizvodu se krece oko visokih 40%. Da pojednostavim stvari, to znaci da od svih proizvoda i usluga koje ova zemlja proizvede za godinu dana cak 40 % ode na drzavnu potrosnju. Pod drzavnom potrosnjom se podrazumevaju plate drzavne birokratije, subvencije neefikasnim drzavnim preduzecima, penzije koje su neadekvatne nivou ekonomskog razvoja ( neodrziv PIO sistem ), izdaci za vojsku, rastuca kapitalna ulaganja i ostalo. Sigurno je da se na pobrojanim stavkama moze napraviti izvesna usteda i na taj nacin obezbediti preko potrebna sredstva za konsolidaciju makroekonomske nestabilnosti .
Medjutim ovakva potrosnja implicira probleme na drugoj strani. Ona podgreva visoku agregatnu traznju koja je pak tesno povezana sa rastucom inflacijom. Srbija je jedna od retkih zemalja koja nije za osam godina tranzicije uspela da ostvari odrzivu jednocifrenu stopu inflacije. Da nije bilo izuzetno restriktivne monetarne politike Narodne banke Srbije, inflacija bi verovatno presla iz visoke u galopirajucu. Glavni “krivci” za prilicno visoku inflaciju u 2008. ( 8,6% ) sa strane traznje su pomenuta prevelika javna potrosnja, pojacana kreditna aktivnost ,relativno visok privredni rast i rast plata i penzija iznad produktivnosti privrede. U sledecoj godini ce se relativizovati uticaj kreditne aktivnosti i privrednog rasta na inflaciju, ali ce se pojacati negativni uticaj javne potrosnje i nekotrolisane depresijacije dinara sto implicira visi nivo rasta cena na malo.
Ovakva iznudjena politika NBS zasnovana na stabilizaciji nominalnog deviznog kursa imala je za posledicu precenjenu vrednost domace valute, koja je pogodovala uvozu a destimulisala odnosno poskupljivala nase izvozne proizvode na svetskom trzistu sto je privredu u celini cinilo manje konkurentnom. Treba reci da je NBS bila prinudjena da “gasi vatru” koju je izazvala ekspanzivna fiskalna politika iza koje su stajali izborni ciklusi i politicki populizam. Kao posledica ove ekonomske situacije pojavljuje se veliki disbalans izmedju uvoza i izvoza koji se manifestuje u visokom spoljnotrgovinskom deficitu. Pokrivenost uvoza izvozom u 2008. godini je oko 50%, sto ce reci da je uvoz dvostruko veci od izvoza.
Deficit tekuceg racuna, koji je u 2008. dostigao 5,8 milijardi eura, se uglavnom u pocetku finansirao donacijama a kasnije privatizacionim prihodima i inostranim zaduzivanjem. To u sustini znaci da mi trenutno tekucu potrosnju (deficit) finansiramo prodajom drzavnih preduzeca (privatizacionim prihodima) sto predstavlja klasican primer dezinvestiranja. Ovakav prinudni model moze da funkcionise dok postoje prihodi od privatizacije, ali kad oni presuse suocicemo se sa valutnom krizom i krizom likvidnosti. Mislim da prve obrise krize likvidnosti vec imamo manifestovane kroz podatak da u Srbiji trenutno ima preko 60.000 firmi sa blokiranim racunima zbog neisplacenih obaveza u iznosu od 2,3 milijarde evra.
Zemlje koje su izložene riziku naglog zastoja kapitalnih priliva, a koje imaju vrlo visok deficit tekućeg računa mogu imati problema sa nestabilnoscu kursa . Kada dođe do zastoja priliva, prvi “udar” je na kurs nacionalne valute, što se upravo i dešava u poslednja dva meseca u Srbiji, ali i drugim tranzicionim privredama. Dinar je apresirao gotovo 20% u zadnih nekoliko meseci sto je ogroman udar na standard gradjana i jasan signal stranim investitorima da osim politickog i inflacionog rizika moraju da racunaju i na valutni rizik. Depresijacija valute je realna i ocekivana, ali se postavlja pitanje zasto je moralo ovako ostro i u kratkom vremenskom periodu da se manifestuje. Odgovor na to verovatno treba potraziti u neadekvatnosti ekonomskog modela i pogresnoj percepciji makroekonomskih kretanja.
A sta se za sve ovo vreme desava na trzistu kapitala?
Plitka likvidnost na Beogradskoj berzi je u medjuvremenu potpuno “presusila”. Prometi akcijama su se sveli na mizeran nivo za koji bi nekoliko brokerskih kuca bilo vise nego dovoljno. Manje brokerske kuce su zbog nedostaka posla vec prekinuli svoje poslovanje a preostalih 87 clanova Beogradske berze prezivljava mozda najvecu krizu od kad berza u Srbiji postoji. Indexi cena akcija beleze neslavne rekorde dostizuci svoje istorijske minimume.
Grafik1. Portfolio investicije - neto (u mln. USD)
Strani portfeljni investitori su na cekanju ili prodaju svoje pozicije kako bi smanjili gubitak. O snaznijoj kupovini akcija u Srbiji gotovo da ne razmisljaju zbog globalne krize ali i zbog makroekonomske situacije kod nas. Domacih investitora gotovo da nema ( i u periodu berzanskog buma ih je bilo prilicno malo ) tako da je berza prepustena sama sebi. Treba naglasiti da je pojacana traznja za obveznicama stare devizne stednje, sto je racionalna i uobicajna reakcija investitora koji preferiraju sigurne hartije u periodima neizvesnosti. Medjutim nedostatak ponude ovih duznickih hartija rezultira malim obimima prometa. Sve vise postaju aktuelne ponude za preuzimanje jer su cene nekih kompanija nerealno niske tako da ih konkurentske firme i pojedinci koji imaju visak likvidnih sredstava smatraju dobrom investicionom prilikom.
Drzava i dalje pasivno gleda sva ova desavanja. Trziste kapitala je mozda pravi primer kako je drzava svojom pogresnom politikom ili bolje reci nebrigom u prethodnom periodu dovela “srce” finansijskog sistema u “predinfarktno” stanje. Tek u 2009. godini primetne su neke promene odnosa drzave prema berzi olicene kroz oroceno ukidanje poreza na kapitalnu dobit, poreza na prenos apsolutnih prava i uvodjenje novog finansijskog proizvoda- tromesecnih drzavnih zapisa.
Ukidanje poreza na kapitalnu dobit zvuci kao “kozmeticka” mera s obzirom da je orocena do kraja godine iako je dobro poznata cinjenica da vecina zemalja u regionu taj porez nema vec nekoliko godina.
Plasiranje kratkorocnih hartija kakvi su drzavni zapisi pri ovako slaboj likvidnosti moze izazvati drugi problem koji je u ekonomskoj teoriji poznat pod nazivom efekat istiskivanja (crowding out). Naime, drzava bi svojim prikupljanjem (prodajom zapisa) ionako oskudnih sredstava sa trzista kapitala “iscedila” i poslednju “kap” likvidnosti i na taj nacin doprinela potpunom kolapsu trzista. A kad se malo bolje sagleda sustina ovog poteza drzave uvidjamo da ona pokusava da, u najgorem trenutku na trzistu, prikupi neophodna sredstva kako bi “zakrpila”svoj budzetski deficit sa svezim novcem investitora odnosno da kanalise oskudna likvidna sredstva u raskalasnu drzavnu potrosnju. Treba dodati i tu nelogicnost da je kupovina drzavnih zapisa omogucena samo domacim pravnim i fizickim licima, dok su stranci ostali po strani.
Kada govorimo o asortimanu vlasnickih hartija koje se nude na Beogradskoj berzi, treba reci da smo i tu veoma siromasni i nekonkurentni. Jedina smo zemlja u regionu koja nema listirane kompanije sa vecinskim drzavnim vlasnistvom iz sektora telekomunikacija, energetike, farmacije. Uzrok ovog problema verovatno lezi opet u prekomernoj potrosnji drzave koja se finansira prihodima ovih monopolskih preduzeca i nema nameru da izlozi njihovo poslovanje sudu nepristrasnog trzista.
Upravo iz svih gore navednenih razloga postoji potreba da se upitamo da li je uzdrmana makroekonomska nestabilnost i nerazvijeno trziste kapitala posledica svetske ekonomske krize ili je mozda u pitanju neadekvatno postavljen tranzicioni model razvoja. Cinjenica je da je ceo svet uzdrman globalnom krizom i da je to eksterni faktor na koga ne mozemo uticati. Ali slozicemo se da neke stvari poput odgovorne javne potrosnje, realne politike kursa dinara, izvozno orijentisane privrede, obrazovanja, infrastrukture, razvoja berze, efikasnog poreskog sistema i zdrave konkurencije su u nasem domenu .
“Uvek je pravo vreme da se uradi ono što je ispravno”, Martin Luther King.
Miroslav Radakovic, Sinteza Invest Group
%