0,00%
0,10%
-1,52%27.03.2009.Izvod iz strane štampe - IMF i Svetska banka zakopane u prošlosti
IMF i Svetska banka zakopane u prošlosti
Howard Stein i Claudia Kedar
Današnji Međunarodni monetarni fond (i, u manjoj meri, Svetska banka) podsećaju na Taljeranov opis francuskih kraljeva iz dinastije Burbona: ništa nisu naučili i ništa nisu zaboravili.
U vreme kada bogate zemlje poput SAD imaju deficite od 12 posto BDP zbog globalne finansijske recesije, MMF nalaže zemljama kao što su Letonija i Ukrajina – koje nisu započele krizu, ali su se obratile Fondu za pomoć kako bi se s njom izborile – rebalans budžeta ukoliko žele da dobiju pomoć.
Takva hipokrizija mogla bi da bude predmet šale kad globalna ekonomska situacija ne bi bila tako ozbiljna da su se čak i zemlje koje su se zaklele da više nikada neće sklapati poslove sa MMF ponovo našle pred njegovim vratima.
Pojedini vodeći ekonomisti u Argentini opravdavaju taj povratak rečima da svet sada ima jedan „Obamin MMF“, koji je, pretpostavlja se, prijateljskiji i sa više sluha za lokalne probleme od „Bušovog Fonda“.
Neuspela politika
Direktor Međunarodnog monetarnog fonda, Dominik Štraus-Kan nedavno je uputio poziv na zajednički fiskalni odgovor na sve težu recesiju. Ali, da li će Fond sada napustiti svoju dugo godina negovanu politiku smanjenja javne potrošnje, monetarnog sužavanja i generalne stroge štednje, mere koje donose znatno više štete nego koristi? Da li su MMF i Svetska banka uopšte spremne da preispitaju svoju neuspelu politiku?
Poslednjih godina, finansijska pomoć ovih institucija dramatično se smanjila, iako su one tokom vremena postale isključivi kreditori najsiromašnijih zemalja širom sveta. Od zemalja koje su prethodno odbacile neoliberalni program MMF, Argentina i Brazil prve su 2005. godine počele da otplaćuju svoje kredite. Zatim su sa otplatom krenuli i drugi veliki dužnici, uključujući Indoneziju, Filipine, Srbiju i Tursku.
I doista, rekordan pad od 91% opštih izvora finansiranja MMF-a (General Resource Account) u periodu 2002-2007 pripisuje se zemljama u razvoju sa srednjim nivoom prihoda, pošto su bogatije zemlje u razvoju dobile pristup izvorima finansiranja koji su bili oslobođeni uslova Fonda.
Siromašnije zemlje, međutim, za koje međunarodna tržišta kapitala ostaju nedostupna, nemaju alternativu osim da se oslone na Svetsku banku i MMF.
U septembru 2007, godinu dana pre upozoravajućih signala da finansijska recesija dobija puni zamah, Štraus-Kan je i sam nagovestio da MMF doživljava „krizu identiteta“.
Rekordni pad finansijske pomoći iz opštih sredstava, glavnog izvora finansiranja MMF-a, prinudio je Fond da u aprilu 2008. objavi plan smanjenja troškova u iznosu od 100 miliona dolara. Slični finansijski pritisci pogodili su i Svetsku banku, a njen glavni izvor prihoda, zajmovi Međunarodne banke za obnovu i razvoj (IBRD), pali su tokom 2007. za 40 posto u poređenju sa periodom krajem devedesetih.
Svetske boljke, međutim, za ove institucije znače dobit. Od kako je prošle jeseni kriza dobila globalni karakter, pred vratima MMF-a paradira čitav niz zemalja. Između 5. novembra 2008. i 12 januara 2009, sedam zemalja sklopilo je aranžmane sa Fondom u vrednosti od gotovo 50 milijardi dolara. Svetska banka je nedavno takođe doživela preporod u zemljama kao što su Ekvador, Bolivija i Peru.
Za obe ove institucije, na žalost, sve veća potreba tih zemalja za finansijama naprosto znači uobičajeni posao. Pogledajmo samo nedavni stand-by aranžman sa Letonijom, čiji uslovi uključuju rezanje plata u javnom sektoru za 25%, slično smanjenje troškova vlade i ogromno povećanje poreza.
Ukrajinskoj vladi, štaviše, rečeno je da rebalans budžeta izvrši velikim smanjenjem državnih penzija. Samo kada su se uslovi u zemlji još više pogoršali, nakon što je Fond zaustavio isplatu druge rate zajma, MMF je pristao da olabavi zahteve. Međutim, MMF u Letoniji i dalje traži strogu štednju, uprkos velikom padu rasta i sve većoj nezaposlenosti.
Insistiranje na takvim merama u vreme kada SAD i veći deo bogatog sveta slede doslovno suprotnu ekonomsku strategiju ukazuje na potrebu da se temeljno preispita šta je to što zapravo generiše rast i razvoj. Na tom planu postoji sve veći korpus alternativnih ideja – uključujući delovanje dobitnika Nobelove nagrade Džozefa Stiglica i Pola Krugmana – koje bi MMF i Svetska banka trebalo da razmotre.
Dvostruki standardi
Što je još značajnije, američka kontrola znači da su tokom cele svoje istorije ove institucije bile blisko povezane sa američkom spoljnom politikom. S ozbirom na centralnu ulogu nepokolebljivih konzervativaca kao što su Leri Samers i Timoti Gajtner u Obaminoj administraciji, izgledi za ozbiljnu reformu prilično su slabi.
Samers je bio ključni arhitekta neoliberalnih mera dok je radio u Svetskoj banci i američkom Trezoru tokom Klintonove administracije, dok je Gajtner bivši visoki službenik MMF-a.
Obojica će verovatno podržati preovlađujuće dvostruke standarde, koje bogatim zemljama omogućavaju da koriste fiskalnu ekspanziju u borbi sa recesijom, dok siromašne zemlje teraju u još veću štednju.
Ali, Obamina vlada bi ipak mogla da pomogne, recimo tako što bi od Federalnih rezervi zahtevala da prošire svoje aranžmane valutnih svopova. Na taj način, siromašni bi barem mogli da izbegnu stroge uslove koje im nameću MMF i Svetska banka.
Stein je član Inicijative za politički dijalog afričkog tima.
Kedar je nedavno doktorirala na temu istorije odnosa MMF-a i Argentine.
Preuzeto iz: Business Daily Africa, 26. 03. 2009
Prevod sa engleskog: Vesna Todorović, Beogradska berza
Howard Stein i Claudia Kedar
Današnji Međunarodni monetarni fond (i, u manjoj meri, Svetska banka) podsećaju na Taljeranov opis francuskih kraljeva iz dinastije Burbona: ništa nisu naučili i ništa nisu zaboravili.
U vreme kada bogate zemlje poput SAD imaju deficite od 12 posto BDP zbog globalne finansijske recesije, MMF nalaže zemljama kao što su Letonija i Ukrajina – koje nisu započele krizu, ali su se obratile Fondu za pomoć kako bi se s njom izborile – rebalans budžeta ukoliko žele da dobiju pomoć.
Takva hipokrizija mogla bi da bude predmet šale kad globalna ekonomska situacija ne bi bila tako ozbiljna da su se čak i zemlje koje su se zaklele da više nikada neće sklapati poslove sa MMF ponovo našle pred njegovim vratima.
Pojedini vodeći ekonomisti u Argentini opravdavaju taj povratak rečima da svet sada ima jedan „Obamin MMF“, koji je, pretpostavlja se, prijateljskiji i sa više sluha za lokalne probleme od „Bušovog Fonda“.
Neuspela politika
Direktor Međunarodnog monetarnog fonda, Dominik Štraus-Kan nedavno je uputio poziv na zajednički fiskalni odgovor na sve težu recesiju. Ali, da li će Fond sada napustiti svoju dugo godina negovanu politiku smanjenja javne potrošnje, monetarnog sužavanja i generalne stroge štednje, mere koje donose znatno više štete nego koristi? Da li su MMF i Svetska banka uopšte spremne da preispitaju svoju neuspelu politiku?
Poslednjih godina, finansijska pomoć ovih institucija dramatično se smanjila, iako su one tokom vremena postale isključivi kreditori najsiromašnijih zemalja širom sveta. Od zemalja koje su prethodno odbacile neoliberalni program MMF, Argentina i Brazil prve su 2005. godine počele da otplaćuju svoje kredite. Zatim su sa otplatom krenuli i drugi veliki dužnici, uključujući Indoneziju, Filipine, Srbiju i Tursku.
I doista, rekordan pad od 91% opštih izvora finansiranja MMF-a (General Resource Account) u periodu 2002-2007 pripisuje se zemljama u razvoju sa srednjim nivoom prihoda, pošto su bogatije zemlje u razvoju dobile pristup izvorima finansiranja koji su bili oslobođeni uslova Fonda.
Siromašnije zemlje, međutim, za koje međunarodna tržišta kapitala ostaju nedostupna, nemaju alternativu osim da se oslone na Svetsku banku i MMF.
U septembru 2007, godinu dana pre upozoravajućih signala da finansijska recesija dobija puni zamah, Štraus-Kan je i sam nagovestio da MMF doživljava „krizu identiteta“.
Rekordni pad finansijske pomoći iz opštih sredstava, glavnog izvora finansiranja MMF-a, prinudio je Fond da u aprilu 2008. objavi plan smanjenja troškova u iznosu od 100 miliona dolara. Slični finansijski pritisci pogodili su i Svetsku banku, a njen glavni izvor prihoda, zajmovi Međunarodne banke za obnovu i razvoj (IBRD), pali su tokom 2007. za 40 posto u poređenju sa periodom krajem devedesetih.
Svetske boljke, međutim, za ove institucije znače dobit. Od kako je prošle jeseni kriza dobila globalni karakter, pred vratima MMF-a paradira čitav niz zemalja. Između 5. novembra 2008. i 12 januara 2009, sedam zemalja sklopilo je aranžmane sa Fondom u vrednosti od gotovo 50 milijardi dolara. Svetska banka je nedavno takođe doživela preporod u zemljama kao što su Ekvador, Bolivija i Peru.
Za obe ove institucije, na žalost, sve veća potreba tih zemalja za finansijama naprosto znači uobičajeni posao. Pogledajmo samo nedavni stand-by aranžman sa Letonijom, čiji uslovi uključuju rezanje plata u javnom sektoru za 25%, slično smanjenje troškova vlade i ogromno povećanje poreza.
Ukrajinskoj vladi, štaviše, rečeno je da rebalans budžeta izvrši velikim smanjenjem državnih penzija. Samo kada su se uslovi u zemlji još više pogoršali, nakon što je Fond zaustavio isplatu druge rate zajma, MMF je pristao da olabavi zahteve. Međutim, MMF u Letoniji i dalje traži strogu štednju, uprkos velikom padu rasta i sve većoj nezaposlenosti.
Insistiranje na takvim merama u vreme kada SAD i veći deo bogatog sveta slede doslovno suprotnu ekonomsku strategiju ukazuje na potrebu da se temeljno preispita šta je to što zapravo generiše rast i razvoj. Na tom planu postoji sve veći korpus alternativnih ideja – uključujući delovanje dobitnika Nobelove nagrade Džozefa Stiglica i Pola Krugmana – koje bi MMF i Svetska banka trebalo da razmotre.
Dvostruki standardi
Što je još značajnije, američka kontrola znači da su tokom cele svoje istorije ove institucije bile blisko povezane sa američkom spoljnom politikom. S ozbirom na centralnu ulogu nepokolebljivih konzervativaca kao što su Leri Samers i Timoti Gajtner u Obaminoj administraciji, izgledi za ozbiljnu reformu prilično su slabi.
Samers je bio ključni arhitekta neoliberalnih mera dok je radio u Svetskoj banci i američkom Trezoru tokom Klintonove administracije, dok je Gajtner bivši visoki službenik MMF-a.
Obojica će verovatno podržati preovlađujuće dvostruke standarde, koje bogatim zemljama omogućavaju da koriste fiskalnu ekspanziju u borbi sa recesijom, dok siromašne zemlje teraju u još veću štednju.
Ali, Obamina vlada bi ipak mogla da pomogne, recimo tako što bi od Federalnih rezervi zahtevala da prošire svoje aranžmane valutnih svopova. Na taj način, siromašni bi barem mogli da izbegnu stroge uslove koje im nameću MMF i Svetska banka.
Stein je član Inicijative za politički dijalog afričkog tima.
Kedar je nedavno doktorirala na temu istorije odnosa MMF-a i Argentine.
Preuzeto iz: Business Daily Africa, 26. 03. 2009
Prevod sa engleskog: Vesna Todorović, Beogradska berza
%