0,00%
-0,71%
14,00%15.04.2009.Izvod iz strane štampe - Zemlje u razvoju i globalna kriza
Džozef E. Štiglic
Preuzeto iz: Project Syndicate
april, 2009
Ova godina verovatno će biti najgora za globalnu ekonomiju od Drugog svetskog rata, s obzirom na to da Svetska banka procenjuje da će privredna aktivnost opasti i do 2%. Čak i zemlje u razvoju, koje su radile sve kako treba – i imale mnogo bolje makroekonomske i regulatorne mere od Sjedinjenih Država – pogođene su krizom. Kineska privreda verovatno će nastaviti da raste, uglavnom kao rezultat naglog pada izvoza, ali sa mnogo manjom stopom od 11-12% odsto godišnje koje je beležila prethodnih godina. Ukoliko se nešto ne uradi, kriza će gurnuti još 200 miliona ljudi u siromaštvo.
Ova globalna kriza zahteva globalni odgovor, ali, nažalost, odgovornost za reagovanje ostaje na nacionalnom nivou. Svaka zemlja pokušaće da napravi sopstveni stimulativni paket kako bi maksimalno povećala efekat na svoje građane – a ne globalni efekat. Procenjujući obim podsticajnih mera, zemlje će odmeriti troškove sopstvenih budžeta sa koristima u vidu povećanog rasta i zapošljavanja. Kako će se neke od koristi (uglavnom u slučaju malih, otvorenih privreda) nadovezati na druge, podsticajni paketi će verovatno biti manji i siromašiji nego što bi inače bili, zbog čega je neophodan globalno koordiniran stimulativni paket.
To je jedna od nekoliko važnih poruka Komisije eksperata Ujedinjenih nacija, kojom predsedavam, a koja je nedavno podnela preliminarni izveštaj.
Ovaj izveštaj podržava mnoge inicijative G-20, ali zahteva snažnije mere fokusirane na zemlje u razvoju. Na primer, iako se uviđa da gotovo sve zemlje moraju da primene podsticajne mere (sada smo svi Kejnzijanci), mnoge zemlje u razvoju nemaju za to dovoljno sredstava. A nemaju ih ni postojeće međunarodne finansijske institucije.
Ali, ako hoćemo da izbegnemo još jednu dužničku krizu, jedan, možda čak i veliki, deo novca moraće da bude distribuiran u vidu donacija. U prošlosti je, međutim, pomoć bila praćena ozbiljnim „uslovima,“ od kojih su neki uključivali restriktivnu monetarnu i fiskalnu politiku – upravo suprotno onome što je potrebno sada – i nametali finansijsku deregulaciju, koja je jedan od glavnih uzroka krize.
U mnogim delovima sveta, obraćanje Međunarodnom monetarnom fondu, iz očiglednih razloga, nije mnogo popularno. Nezadovoljni su ne samo oni koji zajmove primaju, već i oni koji fondove pune. Izvori likvidnih sredstava se danas nalaze u Aziji i na Bliskom istoku, ali zašto bi te zemlje davale novac organizacijama u kojima je njihov glas ograničen i koje su često insistirale na merama suprotnim njihovim vrednostima i verovanjima?
Mnoge reforme načina upravljanja predložene za MMF i Svetsku banku – koje očigledno utiču na način izbora njihovih šefova – izgleda da su konačno na stolu. Ali proces reformi je spor, a kriza neće da čeka. Zato je od presudne važnosti da se pomoć pruži preko različitih kanala, pored, ili umesto, MMF-a, uključujući i regionalne institucije. Treba stvoriti nove mogućnosti kreditiranja, čije su strukture upravljanja primerenije dvadeset prvom veku. Kad bi to moglo da se uradi brzo (a mislim da može), takve institucijei bile bi važan kanal za distribuciju novčanih sredstava.
Na samitu u Novembru 2008, lideri G-20 snažno su osudili protekcionizam i obavezali se da mu neće pribeći. Nažalost, jedna od studija Svetske banke pokazuje da je 17 od 20 zemalja već preduzelo nove protekcionističke mere, a naročito SAD, sa odredbom „kupujte američko“ u okviru njihovog stimulativnog paketa.
Odavno se, međutim, uvidelo da subvencije mogu biti jednako destruktivne kao i tarife –možda čak i manje fer, s obzirom na to da bogate zemlje lakše mogu da ih priušte. Ako je ikada postojao jednak teren za igru u globalnoj ekonomiji, on više ne postoji: obimne subvencije i mere spasavanja koje su odobrile SAD promenili su sve, možda i nepovratno.
I zaista, čak i kompanije u razvijenim industrijskim zemljama koje nisu dobile subvencije uživaju nepravednu prednost. One mogu da preuzmu rizik koji drugi ne mogu, znajući da bi, ukoliko propadnu, mogle biti spasene. I dok možemo da razumemo domaće političke imperative koji su doveli do subvencija i garancija, razvijene zemlje moraju da priznaju globalne posledice i pruže kompenzacionu pomoć zemljama u razvoju.
Jedna od važnijih srednjoročnih inicijativa koju je pokrenula Komiija UN jeste stvaranje globalnog ekonomskog koordinacionog saveta, koji ne bi samo koordinirao ekonomsku poltiku nego bi procenjivao moguće probleme i institucionalne praznine. Sa produbljivanjem krize, nekoliko zemalja, na primer, moglo bi da se suoči sa bankrotom. Ali mi još uvek nemamo adekvatan okvir za rešavanje takvih problema.
Sistem dolara kao rezervne valute – i stuba trenutnog globalnog finansijskog sistema – počinje da se urušava. Kina je izrazila zabrinutost, a šef centralne banke pridružio se zahtevima Komisiji UN za uspostavljanje novog sistema globalnih rezervi. Komisija UN obrazlaže da je pokretanje tog starog problema – koje je pre više od 75 godina postavio Kejnz – od suštinskog značaja za čvrst i stabilan oporavak.
Takve reforme neće se dogoditi preko noći. One se neće dogoditi nikada ukoliko na njima ne počnemo da radimo odmah.
Prevela s engleskog: Vesna Todorović, Beogradska berza
Preuzeto iz: Project Syndicate
april, 2009
Ova godina verovatno će biti najgora za globalnu ekonomiju od Drugog svetskog rata, s obzirom na to da Svetska banka procenjuje da će privredna aktivnost opasti i do 2%. Čak i zemlje u razvoju, koje su radile sve kako treba – i imale mnogo bolje makroekonomske i regulatorne mere od Sjedinjenih Država – pogođene su krizom. Kineska privreda verovatno će nastaviti da raste, uglavnom kao rezultat naglog pada izvoza, ali sa mnogo manjom stopom od 11-12% odsto godišnje koje je beležila prethodnih godina. Ukoliko se nešto ne uradi, kriza će gurnuti još 200 miliona ljudi u siromaštvo.
Ova globalna kriza zahteva globalni odgovor, ali, nažalost, odgovornost za reagovanje ostaje na nacionalnom nivou. Svaka zemlja pokušaće da napravi sopstveni stimulativni paket kako bi maksimalno povećala efekat na svoje građane – a ne globalni efekat. Procenjujući obim podsticajnih mera, zemlje će odmeriti troškove sopstvenih budžeta sa koristima u vidu povećanog rasta i zapošljavanja. Kako će se neke od koristi (uglavnom u slučaju malih, otvorenih privreda) nadovezati na druge, podsticajni paketi će verovatno biti manji i siromašiji nego što bi inače bili, zbog čega je neophodan globalno koordiniran stimulativni paket.
To je jedna od nekoliko važnih poruka Komisije eksperata Ujedinjenih nacija, kojom predsedavam, a koja je nedavno podnela preliminarni izveštaj.
Ovaj izveštaj podržava mnoge inicijative G-20, ali zahteva snažnije mere fokusirane na zemlje u razvoju. Na primer, iako se uviđa da gotovo sve zemlje moraju da primene podsticajne mere (sada smo svi Kejnzijanci), mnoge zemlje u razvoju nemaju za to dovoljno sredstava. A nemaju ih ni postojeće međunarodne finansijske institucije.
Ali, ako hoćemo da izbegnemo još jednu dužničku krizu, jedan, možda čak i veliki, deo novca moraće da bude distribuiran u vidu donacija. U prošlosti je, međutim, pomoć bila praćena ozbiljnim „uslovima,“ od kojih su neki uključivali restriktivnu monetarnu i fiskalnu politiku – upravo suprotno onome što je potrebno sada – i nametali finansijsku deregulaciju, koja je jedan od glavnih uzroka krize.
U mnogim delovima sveta, obraćanje Međunarodnom monetarnom fondu, iz očiglednih razloga, nije mnogo popularno. Nezadovoljni su ne samo oni koji zajmove primaju, već i oni koji fondove pune. Izvori likvidnih sredstava se danas nalaze u Aziji i na Bliskom istoku, ali zašto bi te zemlje davale novac organizacijama u kojima je njihov glas ograničen i koje su često insistirale na merama suprotnim njihovim vrednostima i verovanjima?
Mnoge reforme načina upravljanja predložene za MMF i Svetsku banku – koje očigledno utiču na način izbora njihovih šefova – izgleda da su konačno na stolu. Ali proces reformi je spor, a kriza neće da čeka. Zato je od presudne važnosti da se pomoć pruži preko različitih kanala, pored, ili umesto, MMF-a, uključujući i regionalne institucije. Treba stvoriti nove mogućnosti kreditiranja, čije su strukture upravljanja primerenije dvadeset prvom veku. Kad bi to moglo da se uradi brzo (a mislim da može), takve institucijei bile bi važan kanal za distribuciju novčanih sredstava.
Na samitu u Novembru 2008, lideri G-20 snažno su osudili protekcionizam i obavezali se da mu neće pribeći. Nažalost, jedna od studija Svetske banke pokazuje da je 17 od 20 zemalja već preduzelo nove protekcionističke mere, a naročito SAD, sa odredbom „kupujte američko“ u okviru njihovog stimulativnog paketa.
Odavno se, međutim, uvidelo da subvencije mogu biti jednako destruktivne kao i tarife –možda čak i manje fer, s obzirom na to da bogate zemlje lakše mogu da ih priušte. Ako je ikada postojao jednak teren za igru u globalnoj ekonomiji, on više ne postoji: obimne subvencije i mere spasavanja koje su odobrile SAD promenili su sve, možda i nepovratno.
I zaista, čak i kompanije u razvijenim industrijskim zemljama koje nisu dobile subvencije uživaju nepravednu prednost. One mogu da preuzmu rizik koji drugi ne mogu, znajući da bi, ukoliko propadnu, mogle biti spasene. I dok možemo da razumemo domaće političke imperative koji su doveli do subvencija i garancija, razvijene zemlje moraju da priznaju globalne posledice i pruže kompenzacionu pomoć zemljama u razvoju.
Jedna od važnijih srednjoročnih inicijativa koju je pokrenula Komiija UN jeste stvaranje globalnog ekonomskog koordinacionog saveta, koji ne bi samo koordinirao ekonomsku poltiku nego bi procenjivao moguće probleme i institucionalne praznine. Sa produbljivanjem krize, nekoliko zemalja, na primer, moglo bi da se suoči sa bankrotom. Ali mi još uvek nemamo adekvatan okvir za rešavanje takvih problema.
Sistem dolara kao rezervne valute – i stuba trenutnog globalnog finansijskog sistema – počinje da se urušava. Kina je izrazila zabrinutost, a šef centralne banke pridružio se zahtevima Komisiji UN za uspostavljanje novog sistema globalnih rezervi. Komisija UN obrazlaže da je pokretanje tog starog problema – koje je pre više od 75 godina postavio Kejnz – od suštinskog značaja za čvrst i stabilan oporavak.
Takve reforme neće se dogoditi preko noći. One se neće dogoditi nikada ukoliko na njima ne počnemo da radimo odmah.
Prevela s engleskog: Vesna Todorović, Beogradska berza
%