0,21%
0,00%
-0,92%26.02.2009.Izvod iz strane štampe - OPASNOSTI DALJE GLOBALIZACIJE
John Hilary
Preuzeto iz „Guardian“, 3. februar, 2009.
Uprkos rečima Gordona Brauna, treba nam potpuno novi pristup svetskoj ekonomiji – a ne još malo starog
Na samitu u Londonu G20 pre samo dva meseca, Gordon Braun je krenuo u novu ofanzivu podrške globalizaciji slobodnog tržišta. Govoreći u proređenoj atmosferi svetskog ekonomskog foruma u Davosu, premijer se založio za nastavak globalizacije kroz „otvoreno, slobodno i fleksibilno tržište“ , koje je zagovarao proteklih desetak godina. Po povratku u stvarni svet, napao je kao „neodbranjiv“ talas protesta britanskih radnika čija su radna mesta žrtvovana tržišnoj fleksibilnosti koju on podržava. Mnogi komentatori uveličavaju rizike protekcionizma uz različit stepen zastrašujućih detalja. Međutim, odbacivanje Braunovog modela globalizacije ne povlači i trenutni povratak na tridesete ili pojavljivanje Adolfa Hitlera, kako bi neki hteli da poverujemo.
Upravo suprotno, sugerišući da je rešenje današnjih ekonomskih potresa još jedna doza otvorenog, slobodnog tržišta, fleksibilna globalizacija ne uviđa korenite uzroke trenutne krize. Svetu je danas potreban potpuno novi pristup rešavanju problema globalne ekonomije, a ne još malo starog. Program globalizacije iz prethodnih 30 godina zasnovan je upravo na liberalizaciji i deregulaciji postojećih tržišta, uz stvaranje novih tržišta tamo gde ih ranije nije bilo. Vašingtonski konsenzus – i njegova švajcarska varijanta, konsenzus u Davosu – povlačili su za sobom prinudno otvaranje mnogih novih ekonomija prema međunarodnoj konkurenciji, široko sprovedenu privatizaciju javnih usluga i državnih preduzeća, kao i novu slobodu banaka i drugih finansijskih institucije da smelo kroče tamo gde niko pre njih nije stupio.
Već smo svedoci haosa koji je takva finansijska deregulacija proizvela u širokim razmerama. Pa ipak, uprkos sve većem konsenzusu oko potrebe za ponovnim uvođenjem regulacije radi ispravljanja grešaka iz prošlosti, Gordon Braun uporno zahteva ubrzan završetak runde trgovinskih pregovora u Dohi, što uključuje njihov supstveni podskup pregovora u cilju daljeg otvaranja i deregulacije finansijskih tržišta. Ovi pregovori mogli bi da znače uklanjanje razumnih regulativa koje mnoge zemlje u razvoju štite od još većih posledica finansijske krize. Srećom, jetko prepucavanje ministara za trgovinu u Davosu još jednom je otklonilo izglede da se ti pregovori u nekoj bliskoj budućnosti privedu kraju.
Ali, i pre nego što je sadašnja kriza pogodila finansijske sektore bogatog sveta, širenje slobodnog tržišta većini radnog sveta na planeti nije donelo željeni rezultat. Prošle godine, Svetska banka je bila prunuđena da prizna da su njene prethodne procene broja siromašnih bile preterano optimistične, i da su tri decenije globalizacije i otvorenih tržišta ostavile za sobom oko 1,4 milijardi ljudi u krajnjoj bedi. Jedina svetla tačka bili su kineski uspesi u smanjenju siromaštva tokom prethodnih 30 godina – naročito tako što je sledila sopstveni, mnogo uravnoteženiji put razvoja, a ne vašingtonski konsenzus o globalizaciji. Bez toga, priznala je Svetska banka, svet bi beznadežno ispao iz koloseka u pokušaju da postigne ciljeve razvoja u novom milenijumu.
Cifra Svetske banke izračunata je mnogo pre trenutne krize, a nedavno je ažurirana od strane Međunarodne organizacije za rad (ILO), koja predviđa da će se još 200 miliona radnika i njihovih porodica suočiti sa krajnjim siromaštvom kao rezultat globalne recesije. Ova mračna upozorenja nisu proistekla iz nedostatka otvorene i fleksibilne globalizacije slobodnog tržišta u tim ekonomijama, već upravo suprotno. Pošto su preko tri decenije bile izložene najekstremnijem obliku otvaranja tržišta prema strukturalnim prilagođavanjima, zemlje pod-saharske Afrike u proteklih 30 godina učestvovale su u kolapsu globalnog izvoza sa skoro 70%, a četiri od pet radnika na tom kontinentu ostaje u bezizlaznom siromaštvu. Prema studijama UN, zemlje koje su u najvećoj meri liberalizovale svoj trgovinski režim imaju i najveći porast nivoa siromaštva.
Odbacivanje Braunovog fundamentalizma slobodnog tržišta ne znači okret ka drugoj krajnosti i zatvaranje trgovine radi severnokorejske samodovoljnosti, čak i kada bi takav scenario bio moguć. Iste studije UN pokazuju da je autarhija dovela do skoro jednakog porasta siromaštva kao i široko zastupljena globalizacija. Umesto toga, to znači povratiti demokratksu kontrolu globalne ekonomije i njeno preusmeravanje ka principima javne koristi i održivosti zaštite životne sredine, pre nego neobuzdanog privatnog profita. To je izazov koji nas čeka u zajedničkoj budućnosti.
Ako povučemo istorijske paralele, to bi bio manje povratak na tridesete, a više pokušaj da se iznova u 21. veku otkrije „zlatno doba“ pedesetih i šezdesetih. Taj period između drugog svetskog rata i krize sedamdesetih karakterisao je snažan i izbalansiran ekonomski rast sa visokim nivoom zaposlenosti i jednakom distribucijom štete, što bi svakako bila dobrodošla promena u odnosu na povećanu nejednakost i krize kojima smo prisustvovali u prethodnih trideset godina. I dok zagovornici globalizacije zahtevaju u Davosu još više globalizacije, preko 130 000 aktivista na svetskom socijalnom forumu u Brazilu izdalo je saopštenje kojim poziva na radikalno novi pristup svetskoj ekonomiji. Sa rekordnim brojem predstavnika vlada iz Latinske Amerike, forum je zahtevao sveobuhvatnu rekonstrukciju globalnog finansijskog zdanja i odredilo datum za nedelju međunarodne mobilizacije koji se poklapa sa aprilskim samitom grupe G20 u Londonu. Bilo bi dobro da Gordon Braun oslušne.
Prevela i priredila: Vesna Todorović, Beogradska berza
Preuzeto iz „Guardian“, 3. februar, 2009.
Uprkos rečima Gordona Brauna, treba nam potpuno novi pristup svetskoj ekonomiji – a ne još malo starog
Na samitu u Londonu G20 pre samo dva meseca, Gordon Braun je krenuo u novu ofanzivu podrške globalizaciji slobodnog tržišta. Govoreći u proređenoj atmosferi svetskog ekonomskog foruma u Davosu, premijer se založio za nastavak globalizacije kroz „otvoreno, slobodno i fleksibilno tržište“ , koje je zagovarao proteklih desetak godina. Po povratku u stvarni svet, napao je kao „neodbranjiv“ talas protesta britanskih radnika čija su radna mesta žrtvovana tržišnoj fleksibilnosti koju on podržava. Mnogi komentatori uveličavaju rizike protekcionizma uz različit stepen zastrašujućih detalja. Međutim, odbacivanje Braunovog modela globalizacije ne povlači i trenutni povratak na tridesete ili pojavljivanje Adolfa Hitlera, kako bi neki hteli da poverujemo.
Upravo suprotno, sugerišući da je rešenje današnjih ekonomskih potresa još jedna doza otvorenog, slobodnog tržišta, fleksibilna globalizacija ne uviđa korenite uzroke trenutne krize. Svetu je danas potreban potpuno novi pristup rešavanju problema globalne ekonomije, a ne još malo starog. Program globalizacije iz prethodnih 30 godina zasnovan je upravo na liberalizaciji i deregulaciji postojećih tržišta, uz stvaranje novih tržišta tamo gde ih ranije nije bilo. Vašingtonski konsenzus – i njegova švajcarska varijanta, konsenzus u Davosu – povlačili su za sobom prinudno otvaranje mnogih novih ekonomija prema međunarodnoj konkurenciji, široko sprovedenu privatizaciju javnih usluga i državnih preduzeća, kao i novu slobodu banaka i drugih finansijskih institucije da smelo kroče tamo gde niko pre njih nije stupio.
Već smo svedoci haosa koji je takva finansijska deregulacija proizvela u širokim razmerama. Pa ipak, uprkos sve većem konsenzusu oko potrebe za ponovnim uvođenjem regulacije radi ispravljanja grešaka iz prošlosti, Gordon Braun uporno zahteva ubrzan završetak runde trgovinskih pregovora u Dohi, što uključuje njihov supstveni podskup pregovora u cilju daljeg otvaranja i deregulacije finansijskih tržišta. Ovi pregovori mogli bi da znače uklanjanje razumnih regulativa koje mnoge zemlje u razvoju štite od još većih posledica finansijske krize. Srećom, jetko prepucavanje ministara za trgovinu u Davosu još jednom je otklonilo izglede da se ti pregovori u nekoj bliskoj budućnosti privedu kraju.
Ali, i pre nego što je sadašnja kriza pogodila finansijske sektore bogatog sveta, širenje slobodnog tržišta većini radnog sveta na planeti nije donelo željeni rezultat. Prošle godine, Svetska banka je bila prunuđena da prizna da su njene prethodne procene broja siromašnih bile preterano optimistične, i da su tri decenije globalizacije i otvorenih tržišta ostavile za sobom oko 1,4 milijardi ljudi u krajnjoj bedi. Jedina svetla tačka bili su kineski uspesi u smanjenju siromaštva tokom prethodnih 30 godina – naročito tako što je sledila sopstveni, mnogo uravnoteženiji put razvoja, a ne vašingtonski konsenzus o globalizaciji. Bez toga, priznala je Svetska banka, svet bi beznadežno ispao iz koloseka u pokušaju da postigne ciljeve razvoja u novom milenijumu.
Cifra Svetske banke izračunata je mnogo pre trenutne krize, a nedavno je ažurirana od strane Međunarodne organizacije za rad (ILO), koja predviđa da će se još 200 miliona radnika i njihovih porodica suočiti sa krajnjim siromaštvom kao rezultat globalne recesije. Ova mračna upozorenja nisu proistekla iz nedostatka otvorene i fleksibilne globalizacije slobodnog tržišta u tim ekonomijama, već upravo suprotno. Pošto su preko tri decenije bile izložene najekstremnijem obliku otvaranja tržišta prema strukturalnim prilagođavanjima, zemlje pod-saharske Afrike u proteklih 30 godina učestvovale su u kolapsu globalnog izvoza sa skoro 70%, a četiri od pet radnika na tom kontinentu ostaje u bezizlaznom siromaštvu. Prema studijama UN, zemlje koje su u najvećoj meri liberalizovale svoj trgovinski režim imaju i najveći porast nivoa siromaštva.
Odbacivanje Braunovog fundamentalizma slobodnog tržišta ne znači okret ka drugoj krajnosti i zatvaranje trgovine radi severnokorejske samodovoljnosti, čak i kada bi takav scenario bio moguć. Iste studije UN pokazuju da je autarhija dovela do skoro jednakog porasta siromaštva kao i široko zastupljena globalizacija. Umesto toga, to znači povratiti demokratksu kontrolu globalne ekonomije i njeno preusmeravanje ka principima javne koristi i održivosti zaštite životne sredine, pre nego neobuzdanog privatnog profita. To je izazov koji nas čeka u zajedničkoj budućnosti.
Ako povučemo istorijske paralele, to bi bio manje povratak na tridesete, a više pokušaj da se iznova u 21. veku otkrije „zlatno doba“ pedesetih i šezdesetih. Taj period između drugog svetskog rata i krize sedamdesetih karakterisao je snažan i izbalansiran ekonomski rast sa visokim nivoom zaposlenosti i jednakom distribucijom štete, što bi svakako bila dobrodošla promena u odnosu na povećanu nejednakost i krize kojima smo prisustvovali u prethodnih trideset godina. I dok zagovornici globalizacije zahtevaju u Davosu još više globalizacije, preko 130 000 aktivista na svetskom socijalnom forumu u Brazilu izdalo je saopštenje kojim poziva na radikalno novi pristup svetskoj ekonomiji. Sa rekordnim brojem predstavnika vlada iz Latinske Amerike, forum je zahtevao sveobuhvatnu rekonstrukciju globalnog finansijskog zdanja i odredilo datum za nedelju međunarodne mobilizacije koji se poklapa sa aprilskim samitom grupe G20 u Londonu. Bilo bi dobro da Gordon Braun oslušne.
Prevela i priredila: Vesna Todorović, Beogradska berza
%